„Salaš na brigu“

 

Sve je to kadgod drukčije bilo,

al ko još mari za lanjski snig?

Zaborav krade sve što mi milo,

al još mu ne dam zavijan brig.

Galope konja, kopita trag

na snigu bilom koji svitluca.

Još jedared da priđem prag,

tamo di srce najjače kuca...

Di lapmaš vatrom života plamti,

i dušu griju pendžera dva

u mraku svitle, to srce pamti.

Salaš na brigu srića je sva.

Pod nogama škripi, tišinu para

milion pahulja, zavijan put.

Al njezina ruka „dvore“ otvara,

u zagrljaj sklanja pod ugrijan skut.

E... to su salaši koji se pamte,

Bunjevci čuvaje, Bunjevci znadu,

da vatre lampaša životom plamte,

i zbog tog običaje od zaborava kradu.

Ne, ne dam nikom svoje imanje,

nit zlatne njive, nit šlingeraje,

a ni dračove, ni suvo granje.

Ne, ne dam nikom ni više, ni manje...

Od onog što možem, od onog što znam

i srce i dušu uzmite, dam.

Al sićanja čuvam, ko sliku staru,

ne dam, ne dam je zaboravu.

A nemoj ni ti, rode moj jedini

proliti bokal i punu čašu,

neka nas prelo sve ujedini.

Pivajmo glas onu našu.

Satraće vrime i kola stara,

i onaj đeram na srid avlije,

al ne da Marin, ne da ni Mara

da običaje naše snig zavije!