BUNJEVAČKA NARODNA NOŠNJA

U mom radu biće  obuhvaćena bunjevačka narodna nošnja s kraja XVIII, XIX i XX vika, ko i  igre i pisme, a sve u cilju očuvanja identiteta i kulturne baštine Bunjevaca na prostorima di vikovima žive. Ako je štogod očuvalo Bunjevce, u okruženju u kakom su bili, onda su to cigurno igre, pisme, a prije svega nošnja. Ovo možem slobodno divanit jel je to istina koju niko ne mož  porić i ritko bi se ko usudio štogod drugo kazat.

I prije nego što sam spozno ko smo, šta smo i kaki su nam običaji, bio sam fasciniran lipotom i bogatstvom naše narodne nošnje.

Nošnja Bunjevaca je imala i svoje društveno značenje, jel je bila svojevrsni pokazatelj svakog člana zajednice, ko i njegov status unutar porodice i društva u cilini. Ako se zna da su Bunjevci živili u zadrugama, od koji je svaka brojila 20-40 članova, ko i to da su bili ozbiljni i puni narodnog ponosa, lakše će se svatit opravdanost prvenstva pisanja o nošnji. Naravno ja nisam ni prvi ni poslidnji koji piše o nošnji, al smatram da posli toliko godina koliko sam provo uz nju ko koreograf, igrač i rukovodilac imam dovoljno znanja i iskustva, ko i prava na to.

Tokom XVIII vika Bunjevci su imali graničarski obaveza i triba spomenit njevo vojno (katansko) ruvo-odilo. Prema onom što se mož vidit na slikama, opisima i biluškama to ’’ruvo’’ se minjalo, al digod oko 1733.godine graničar Bunjevac je na nogama imo opanke, zatim široke plave pantalone, crvenu kabanicu i kapu, pušku, a za pojasom dva pištolja samokresa i dva noža. Oko 1760.godine pešak je nosio nemački kaput (der Waffenrock) od zelenog sukna, sa dva džepa i 18 pucadi. Na rukavima je bilo crveno narukavlje. Kaput je pokrivo gornji dio ’’madžarski’’ pantalona od crvenog sukna i bio je ukrašen raznobojnim gajtanima. Na glavi su pešaci umisto šešira imali kapu sa štitnikom od medi. Konjanici-husari su imali bogatiju i skuplju odiću : dolamu od zelenog sukna, čizme s mamuzama, pojas žute boje sa žutim i crnim pucadima.

Bunjevačka muška nošnja se sastojala od košulje, gaća, opanaka i kabanice, što su istovrimeno i odlike svi sa dinarskog područja. Ovo o čemu sada divanim je ona prvobitna nošnja, koja će se tokom vrimena minjati. Košulje i gaće su se šile od domaćeg platna (lan ili konoplja). Opanci su bili od kože, dilovi su se pleli oputom (uzica), od tanki pramenova ovčije kože. Kabanica je u to vrime bila suknena, ispočetka brez rukava, u kasnijem periodu sa rukavima, al se nije oblačila ko kaput, već se ogrtala. Najznačajnije promine doživila je muška nošnja posli ukidanja Vojne krajine (Subotica,Sombor) i graničarstva. Cigurno da je ta promina bila brža po naseljima, a ništo sporije je išla po salašima, što je i razumljivo kada se uzme u obzir način komuniciranja i saobraćaja u to vrime.

Svečane gaće su se šile u šest, a obične u četri pole. Košulja je na rukavima i leđima bila namrskana (naborana), a priko nje se nosio, običnim danima, prsluk od crne čoje. Svecom su oblačeni prsluci od svile el pliša. Još sam kod košulje ispuštio da kažem da su one na ramenima imale ’’zakrpe’’, dok su umisto pucati imale uzicu (traku). Gaće su bile vezivane ugaćnjakom i bile su skoro do zemlje. U novije vrime su se priko zime umotavale oko nogu, a priko nji su oblačene čakšire, koje su bile posebnog kroja, bez šlica, al zato sa ’’natkurnjakom’’-priklopni trostruki dio. Digod oko 1930.godine nosile su se ’’šunkarice’’. Na nogama su se liti nosile papuče, a zimi čizme. Od zimskog ruva bi tribalo navesti pršnjak el popršnjak i opakliju, koje su se izrađivale od ovčijeg krzna. Popršnjak je prikrivo prsa i štitio od zime, a zakopčavo se na ramenu i sa strane ispod pazuva. Opaklija je dugačak krzneni ogrtač rađen od 11-13 pola i doseže do zemlje. Triba još kazat da su se zimi nosili i kožuvi-kraći krzneni kaput sa rukavima, dok su se na noge oblačile vunene i valjane čorape, a u čizmama i obojci.

Imućnija čeljad su krajem XIX vika priko prsluka nosili sat sa zlatnim lancom, a ’’pošu’’ (kravatu) su počeli vezivati u drugoj polovini XIX vika.

 Bunjevačka ženska nošnja bila je i ostala divan za sebe. Mislim da neću pritirati ako kažem da je uvik, digod da se pojavljivala, privlačila posebnu pažnju. To pogotovo kada se zna da je ona sačuvala i jedan dio svoje izvornosti, a posebno kada se ima u vidu njena raskošna mišavina svile, somota, krzna, dukata, zlatni i srebrni punki i kopči, te finog tkiva i izuzetno bogati vezova.Koliko je ona bila ’’na cini’’ najbolje divani podatak da je ženski dio kraljevske loze rado nosio bunjevačku narodnu nošnju raznim prigodama, za šta postoji niz dokaza.

Ženska nošnja je bila svojevrsni pokazatelj životne dobi, promina u životu (veridbe, materinstva, zrile dobi). Ako je igdi bila jasna razlika između svakodnevne (poslindanske) i svečane nošnje, onda je to upravo kod bunjevačke ženske nošnje.

 

 

                                                                                   Diplomirani koreograf

                                                                        Miroslav Vojnić Hajduk - Marača     

 

više o ovom u štampanom i internet izdanju RIČ BUNJEVAČKE MATICE.

Pritraga

Aktuelno u Riči

Prid nama je novi broj.

Poveznice

Zaslužne žene o kojima se malo zna