BADNJI DAN, BADNJE VEČE, BOŽIĆ

Obredi koji su vezani za  Badnji dan, Badnje veče, Božić, kod Bunjevaca kao južnih Slovena slični su obredima Srba. A Srbi su u dalekoj prošlosti pa sve do primanja hrišćanstva ispovidali religiju ili viru predaka. Sa primanjem hrišćanstva mnogi Srbi su se teško odrekli nasleđa-obreda, obrednih pisama, starih imena bogova, božola, borova. Nastojeći da izgrade kakvo-takvo pomirenje starog sa novim, da sačuvaju drevna imena od zaborava, a obrede od zatiranja, Srbi su uz hrišćanske praznike prislonili i one sačuvane iz davnine, dok su u stare obredne pisme ubacivali hrišćanske svetitelje, te su se tako našli zajedno Perun, svet  Ilija i Ognjena Marija, ili sveti Petar i sveti Jovan-Ivan, sa skoro svim starim bogovima, Svarogom, Dažbogom, Radigostom, Davorom, pominje se i Božić Svarožić, sveti Petar i Kupalo, sveti Jovan i Koledo, Vid i Vidovdan.

.............................

Badnji dan se proslavlja 24 decembra. Naziv Badnji dan je dobio po badnjaku koji se na taj dan siče i pali. Mnogi običaji vezani za ovaj dan su paganski, mada je crkva pokušala da im da hrišćansko obilježje. Kod Srba se najdetaljnije sačuvao obred sečenja badnjaka, i zato se navodi kako se on obavljao kod Srba, pa će se uporediti sa običajem kod Bunjevaca sve tri grupe. Za badnjak se siče grana hrasta koji kod Slovena je oduvik važio za sveto drvo, vezivo se za božanstvo Svetovida i Peruna.. Ova odsičena grana na badnji dan postaje Badnjak-božićno drvo koje u kuću unosi sriću, zdravlje, plodnost i napridak.

Eredeljanović navodi za dalmatinske ( dalmatinska zagora ) Bunjevce u vezi broja badnjaka: „ po starom običaju, takođe se ranije odseče i „ badnjak „ ili badnjača, uvek od „ rastova“ ( dubova ) drveta....... Negde seku badnjaka tek na Badnji dan rano ujutru. Seče ili starešina ili neki drugi muškarac iz kuće, ali uvek treba „ čovik da ga siče „ , „ Siku tako, da se ocipi jedna strana do u zemlju, a druga da ostane neocipljena“... većinom se seku po tri badnjaka, ređe dva ( Kruševo ) ili samo jedan ( Nunić ). Gledaju da odseku što je moguće deblje i duže badnjake..... Jedan od tri badnjaka uvek najmanji: to je „ sridnji , dok se druga dva obično zovu „ desni“ i „ livi“,......Badnjake nose kući uvek okrenuti debljim krajem napred. Kod kuće ih naslone na kućni zid okomito.

Za božićne običaje kod primorsko-ličkih Bunjevaca Erdeljanović ima podatke iz novijeg vrimena i oni su slični obredima dalmatinskih Bunjevaca. Gdi je nastala etnogeneza Bunjevaca može se pratiti kroz običaje , jezik , prezimena, plemićke grbove i sl. Međutim Erdeljanović nije uporedio običaje sa običajima hercegovačkih ikavaca  niti sa običajima katolika ikavaca iz Bosne što je Černelićka učinila.

Kod podunavskih Bunjevaca božićni su običaji opisani od povećeg broja starijih i novijih pisaca. Ne spominju se, kako se došlo do velikog panja koji se nazivo „ badnjača“ ili „ badnjak“. Erdeljanović zapaža:“ Od kakvog je drveta badnjak kod podunavskih Bunjevaca, opisivači ne pominju. Dok se kod dalmatinskih Bunjevaca i kod ličkih Bunjevaca badnjaci uvek vrlo  velike, debele i dugačke glavinje, dotle kod podunavskih Bunjevaca on ima oblik panja „. Znači kod Bunjevaca iz dalmatinske zagore i primorsko-ličkih Bunjevaca se sačuvo običaj u vezi badnjaka sličan kao i kod pravoslavih Morlaka.

Dalmatinski Bunjevci imaju za pojedine dane božićnih praznika gotovo iste nazive kao i prevoslavni u Dalmaciji: „ Materice“, „ Oci“, „ Badnji dan“, „ Badnje veče“ , „ Božić“ , „ Mladinci „, „ Mali Božić“, ili „ Mlado lito „ samo što Bunjevci nazivaju treći dan Božića Sv. Stipan ili „Stipanje“ a treći dan Sv. Ivan „Ivanje“. Oni nakon što se prostre slama, unose u kuću badnjak, odnosno badnjake, unosi ih starešina redom po veličini. Unosi ih na desnoj ruci držeći  ih za deblji kraj ( za glavu ) koja dolazi naprid. Vrata od kuće su obično pritvorena, te ih on gurnuvši ih badnjakom i pozdravlja: „ Dobro veče, na dobro nam došlo Badnje veče ili „ porođenje isusovo“ili „ Božić „ i rođenje  Isusovo, a iz kuće mu odgovaraju: „ i s tobom zajedno ili s vama skupa „. Starešina „ nalaže „ najpre  desni, pa livi badnjak i zatim sridnji. Starešina prije no što naloži badnjak , skine kapu i pomoli se Bogu. Zatim ih pospe žitom unakrst ( „ zakrsti“ ili „ zakriža  žitom „ ), pa izađe na dvor i ispali pušku. Prigorele komade od badnjaka u nikim mistima ( Kučevo, Islam ) ostave za do godine te ih metnu na vatru uz nove badnjake i njima „ užižu“ božićni.

                                                B  O  Ž  I  Ć

Pa Erdeljanović u vezi podunavskih Bunjevaca ističe „ Imamo prilično podataka i za božićne običaje kod Bunjevaca u okolini Budima. Poređenjem sa navedenim običajima iz Subotice i iz ostale Bačke pokazuje nam, da su jedni sa drugima u svemu istovetni i da se odstupanja odnose samo na pojedinosti, od kojih su neke u varošima Subotici i Somboru mogle biti izostavljene  ( a možda se u neki porodicama i tamo još drže ).

Odstupanja su ova: Kod Bunjevaca budimske okoline mese se osim kolača „ božićnjaka“ još i „ badnjača“ ili „ badnjak“, „ pupačka“ i „ čikmak“ i domaćin raseče o badnjoj večeri “badnjaču“ unakrst i vinom je prelije, pa otseče od nje svakome po komad, a „pupačka“  i „ čikmak“ se pojedu za večerom; u zeleno žito se stavljaju redovno tri svećice ujedno upletene; pre razastiranja slame stavi se pod sto osim hamova i „ katarmi „ i kotarica sa izmešanim žitom; nakićeno „ božićno drvce“ se kod njih zove „ grana „ I kod ovih Bunjevaca idu na Mladence ( 28 decembar ) „ šibari „ i poslednji dan godine se zove „ Svrhgodine“ i ide se tog dana uveče na „ zahvalnicu“... Običaj podunavskih Bunjevaca, da na Badnje veče najmlađi član u porodici pali i unosi u sobu božićnu sveću, pa je predaje starešini čestitajući mu Badnje veče , nalazimo i kod Šokaca u Rekašu ( u Banatu )... i kod katolika u Bosni i Hercegovini.“

 Mandić Mijo,dipl.inž.arh. sastavio.