Ne zaboravimo bunjevačke pisme

Pismi pripada značajno misto u tradiciji svi balkanski naroda. Ona je znak nacionalnog identiteta. Vrlo često je vezana za folklor,  el za tradicionalne instrumente po kojima je jedan narod pripoznatljiv.Bunjevci su svoje najlipše pisme pivali uz tamburaše, samo  su tako mogli izrazit lipotu svoji misli. Najčešći motivi u njima su ravnica, salaši i konji.Ravnica ko hraniteljka, zemlja na kojoj su ponikli i kojoj su ostali virni do danas.Salaši ko sigurno misto za život, oaza njevog mira i sriće i konji najveći njevi pomagači, verni saputnici u njevom ne baš tako lakom životu.

         Mnogoje pisnika pivalo o ravnici, jedan od nji je i Tomislav Kopunović.U svojoj pismi „Ravnici voljenoj“ sa puno emocija govori o ravnici koju daživljava ko svoju majku za koju će bit vezan cio život.Ona je za njeg  misto di se slave bunjevački sveci i misto na koje se Bunjevci uvik vraćaje.

Ravnici voljenoj

Ne plači zemljo, ako ja odem

Možda baš zato što te materom zovem

Čuvam te ko malo vode na dlanu

U mojoj ravnici najlipča jutra svanu.

 

Tu sam ja ugledao, i zoru, i sunce

Kad pomislim na te, zadrće srce

Tu su se rodili i živili preci

Tu se i sad slave bunjevački sveci.

 

Bili se salaš, a okolo njiva

Velika ledina di blago sniva

Kad pogledaš sve je ko zeleno more

Ne znaš šta je lipče, sumrak el zore.

 

Crnico zemljo, čuvaš nas i raniš

Od tuge i gladi baš ti nas braniš

Iz tebe zrači radost i snaga

Zato si  tako mila, voljena i draga.

 

Salašima su Bunjevci poklonili tušta pisama.Mnoge od nji su i otpivane nuz tamburaše.Te pisme se svudak mog čut i pivaju ji i drugi narodi, a ne samo Bunjevci. Jedna od najpivaniji pesama je pisma Zvonka Bogdana " Hej, Salaši, na severu Bačke“. Ona je posvićena bunjevačkoj tradiciji i životu kojim su kadgod odisali salaši.Tog života moždar danas nema, al ostaju nam  pisme da ji pivamo.

   Hej, salaši, na severu Bačke

Hej salaši na severu Bačke
u vama su pisme bunjevačke
a tambura tako lipo svira
ko da note par slavuja bira

Ni svatova nigdi tak’i nema
ko kad baćo ‘ćer na udaj’ sprema
na snaši se bili šlajer vije
ko kad zimi snig salaš pokrije

Hej, Bunjevci, na sjeveru Bačke
sačuvajte pisme bunjevačke
pivajte ih još puno godina
vaša j’ grana mala al’ je fina

I lumpujte al’ lipo polako
nek se divi i nek’ vidi svako
a nek vranci pokidaju štrange
kad se krenu momci na vašange.

Nema naroda koji nije pivo o ljubavi. Ljubav je smisao svačijeg života.O njoj se pivalo od kad je svita i vika.Ko jedna od svivrimenski tema i vičita inspiracija pisnika uočljiva je i u bunjevačkoj poeziji.Geza Babijanović, naš savrimeni pisnik, posvitio joj je mnogo pisama, a jadna od nji je i pisma “ Ljubav”.

                             Ljubav

Ljubav je cvit u cvitu,

nežni poljubac,

najlipši susrit na svitu.

 

Ljubav je i lito i zima

nevestin bili veo i sjaj u očima.

Ljubav je osmeh diteta

izvorska voda zdrava,

čežnja u nežnoj duši

u senki zaborava.

 

Ljubav je bilo jedro

na plavoj morskoj pučini

u srcu i duši toplina

što život lipim čini.

 

Ljubav je i starost

koja se mladosti sića

na svitu punom tamni senki

ljubav je najveća srića.

 

Ljubav je dušo moja

najdraža i jedina,

osmeh sa tvog milog lica

i tvoja blizina.

Konačno o pisnicima i pismama se mož tušta pisat, oni su povod za novi divan. U to ime neka ovo bude povod za razmišljanje, el za divan o pisnicima, našim savrimenicima, koje nikako ne smimo zaboravit.