Kata Prčić: BORBA VILE-BUNJEVKE ZA SVOJE IME I SVOJ ROD

Kata Prčić je rođena u Subotici 20. Septembra 1883. godine i bila je odlikovana još pri rata u svim nacionalnim pokretima. Veliki doprinos bunjevačkoj književnosti, dala je Kata Prćić – Tetkuš  rođena za vreme ugarske vladavine,a  umrla u FNRJ. Reč je o književnici čiji rad nije dovoljno istražen. Ono što  se sa sigurnošću može tvrditi je da je bila Bunjevka jugoslovenski orijentisana, koja je zagovarala ilirstvo kod Bunjevaca. Najviše je sarađivala sa Mijom Mandićem tadašnjim učiteljem, urednikom i direktorom Gradskog muzeja i biblioteke i školskim nadzornikom u Subotici. Bila je naročito zapažena kad je pripremila zajedno sa Marom Đorđević-Malagurskom Bunjevačko veče  na radio stanici u Beogradu 1940. godine u kojem je učestvovala kao pevačica. Pisala je pripovetke  i priče pod pseudonimom Bunjevac.

 Dela koja je napisala Kata Prćić su: Svadbeni običaji kod subotičkih Bunjevaca (Književni sever , god. III 1927.,knji. sv. 3-4, strana 114-131), Šandor Rajčić (Subotička Danica ili kalendar bunjevačko-šokački za godinu 1927, strana 50), Spomenica na proslavu četristogodišnjice smrti cara Jova Nenada, 4. 09. 1927. godine Subotica),Stari božićni običaji kod subotičkih Bunjevaca (Književni sever, Subotica 1930. godine VI, knj. VI, sv. 7-10, strana 203-212),Bunjevci i Šokci, Subotica, 1940. godine brošura, Uspomena na domaće Prelo kod subotičkih Bunjevaca.

Pivala je pisme i pisala članke u duhu jugoslovenstva. Vredna je spomena njena pesma “Borba vile Bunjevke za svoje ime i svoj rod’’, koja je spevana u desetercu i u duhu narodnog jezika. Ova deseteračka pesma kroz alegoriju prikazuje borbu vile Bunjevke i sjedinjenje pod okriljem vile Jugoslovenke.

 

BORBA VILE-BUNJEVKE ZA SVOJE IME I SVOJ ROD

Bože sveti!

Tebi nek je zanavike hvala:

Što još živi Bunjevačka grana

Na slovinskom stablu velikomu

Na onomu drvu lipovomu

Koje pušta žile na sve strane

Tražeć hrane za kitnjaste grane,

Tog prastarog stabla slovinskoga

Žila jedna davno se spustila

Do ilirske zemlje je doprla

Pa izbila na ljutom timoru

I prkoseć svakome vihoru

Izdanak je maha uhvatio.

I u lipo drvo se razvio.

Taj izdanak vrlo omilio

Svih slovinskih vila starešici

I slovinskog stabla zaštitnici

Majki Slavi, seli Perunovoj.

Ona šalje ćerku lipoticu

Baš najlipšu vilu-Bunjevkicu

Da izdanak brani i njiguje

I imenom svojim ga nazove.

Tako posta grana bunjevačka,

Tako posta i do danas osta.

Bez oluje nema godinice

Ona kida i lomi grančice

Na drvetu vile Bunjevkice

Al'mu nije ništa naškodila

Jer mu nije žile povridila.

Kada eto vragan sa istoka

Misto sunca iđe zlamen mraka:

Polumisec, zvizda petokraka;

Strašna sila ništi i razara

Ognjom žeže u pepel obara.

Od pomamnih, i krutih Turaka

Stradala su sva stabla slovinska.

Jer on nagne Balkan da raskopa

A drveću i koren iskopa.

U toj borbi salomljene grane

Vragan bisni goni na sve strane.

Otisnu se grane sa timora

Nji uragan goni kao mora

Jedna j' grana u Bačku dospila

A vila je za njom doletila

Jer je znala, da je ova grana

Za spasenje imena pozvana

Da očuva ime bunjevačko *

Lipo ime gizdave Bunjevke

I slovinstvo njezine kolivke

Vila j' svoju granu zasadila

Zasadila i suzama zalila

Svako veče tužnu pismu piva

Pismu piva i u njoj nabraja:

Oživi mi moja mila grano

Moja grano, moja ljuta rano

Ako ćeš ti pristati listati

Mojega će imena nestati.

Žalost vile Bogu dotužila

On pošalje kišu daždavicu

Da oživi vilinu grančicu.

Koren pušta bunjevačka grana

Koren pušta, litorast izvija

U Bačkoj se lipo razgranjava.

Al je strašni pritrpila zala

I vidila grozni napadaja

Od nekrsta, a zatim od krsta

Od kuruca silnog Rakocija.

No Bunjevki Bog i srića dade

Od Sučića velike junake

Oni brane svojeg roda granu

Brane granu i stiču joj slavu

Tu se vila mnogo namučila

A nije se uzalud trudila

Ravnu Bačku pritvori u bašću

Pa zasije plemenitim biljem

Koje rađa pozlaćenim klasjem.

I zasadi bunjevačkim cvićem:

Kaloperom, metvicom, nevenom

Perunikom, božijim drvcetom

Ljubidragom, čuborom i bosiljkom:

Lipom katom, đulom i kadivom

Sa đurđinom, zelen ružmarinom

Jorgovanom i rumenom ružom.

U srid Bačke grede su visoke

To su oni visovi Telečke

Počme vila tu dvore graditi

Da imade gdi otpočiniti.

Nije dobro još ni započela

Al' eto ti vile Madžarice

Kida, bere cviće Bunjevkice

Cviće bere i sa njim se kiti

Veli ona: tako mora biti!

Drvo raste na madžarskoj zemlji

Cviće i plod mora pripast meni.

Sirotica vila Bunjevkica

Evo opet opasnost joj priti

Al' se ona borbi priučila

Pa se ni sad nije pristrašila.

U svome se jadu dositila

Dositila — Bogu pomolila,

I sad stade budit sokoliće

Svoju dicu — prave Jugoviće

Da se dignu i da ime branu

Bunjevački rod svoj da odbranu.

Ona budi prvo Peštalića

Fra Grgura junačkog guslara;

Pa probudi i Antunovića

Oca Ivu — od Boga poslatog —

Pravog slugu Božijeg oltara

I svetoga rimskoga zakona.

On je bio i uvik će biti:

Najlipši cvit bunjevačke grane

Najbolji sin bunjevačke nane

Viran unuk starešice Slave.

Sa njim budi virnog prijatelja

Budi „ujka“ Bozu Šarčevića.

Eno mlađi, za njima će poći:

Mijo Mandić, braća Kujundžići

A tu su i braća Mamužići

Ivan Palić i Krunoslav Grgić

Ivan Petreš i Veco Labudić

A sa njima sva ostala dica

Bunjevački dični porodica.

Još su našoj vili pomagali

Dva sestrića — Šokicina dica

Blaž Modrošić, Ilija Okrugić.

Med mlađima potražila vila

Od rođenja svojega mizimka

Potsiti ga na božje darove:

Jasno grlo, gusle javorove.

Josip Mlinko gusle prigrlio

Svoju braću guslam rasplakivo

I junačkom pismom raspaljivo

Svud se čulo za ovoga ptića,

Bunjevačkog Filipa Višnjića.

Borba stoji, svudan se već znade:

„Da Bunjevac dušu ne izdade"

Borba stoji, al je vidik mračan

Za pobidu izgled je očajan.

Što se više slovinska svist budi

To se više neprijatelj nudi

Razjariva, jače pritiskiva

I Bunjevce svugdi potiskiva.

U to vrime nov se vragan digo

Sve paklene sile je podigo

Sa sivera on je poletio

Sa svom snagom na jug zaletio

Na Srbiju malu oborio.

Posli ove groze i strahote

Grana vile nebi procvatala

Nit' bi vila igda zapivala

Da ne ima vičnoga Sudije

Koji bdije, ohle ponizuje.

Da nij' bilo orlušine silnog

— Poreklom sa Durmitora gordog —

I još jednog sokola sivoga

Vilinoga sina smionoga.

Kad je nebo sasvim potavnilo

I svi borci nadu izgubili

Onda j' onaj soko iz vrh Kera

Onda j' onaj svoja krila raskrilio

—Blaško Rajić — Bog ga poživio—

Zaleti se, da braću potraži

Pa zaklikće najpre na zapadu

Ali mu se niko ne odzove.

Tad se — kao Noin golub — vrati

A kada se natrag povratio

Stade klikćat i stade dozivat

Sve Bunjevce u kolo pozivat

Da se složno u četu svrstaju

I krstaša orla dočekuju

Jer se čuje, zvižde tako stoje:

Doletiće oro sa Avale.

Oro leti, zadnji čas izbija

Aždaja već podignila glavu

Da proguta gordu četu malu.

Vilin soko još se zaletio

I sa sobom braću je poveo

Da svi reknu, da su dica Slave

Dica Slave i Bunjevke nane.

Ali tmina još nije minila

Niti se je borba dovršila.

Boj se bije sad već u Parizu

A otuda teške visti stižu

Porazan glas stiže Bunjevkici

— Sam Bog znade po čijoj krivici —

Da j' njezina grana rascipljena

Bajska strana, da je odlomljena.

A što nije bunjevačka grana

Sva slomljena i sva uništena

Tužna vila još je srićna bila

Što j' imala junačkoga sina

I njegova dobra pobratima

Blaška Rajić i Jovana Cvijić.

Oni spase subotičku stranu

Subotičku i sa njom somborsku.

Iza ovog strašnoga udara

Opet počme sirotica vila

—Bunjevačkog imena vezilja —

Opet počme danjom, noćom radit

Stade plivit, stade trnje vadit

Čisti ona okrnjenu bašču

Liči ona ozliđenu granu

Misli tužna, dok ovo pribrine

Spasiće se za svagda nevolje.

Jadna vila, al se privarila.

Kad je ona jednom pogledala

U bašči je seke opazila

Srpkinjicu i s njom Hrvaticu

Beru one Bunjevkino cviće

Beru cviće i kitu se njime.

To Bunjevki vrlo žao bilo

Nuz obraz joj suze potekoše

Od žalosti na čas zanimila

A za tim je gorko zažalila:

Bože sveti, što sam doživila

Bolje da se nisam ni rodila.

Tad zavapi, pritstojkinju zove :

Jugoslavko! moja dobra majko

Tebe j' Slava zbog pravde poslala

Poslala te, da si starešica

Svakoj pravdi da si zaštitnica

A nepravdi, da si zatornica.

Gledaj seke, gdi se odmetnile

I u mojoj bašči osilile

Beru moje cviće šaroliko

Pa još vele — nije bunjevačko

Nego da je srpsko i hrvatsko.

Moje sestre meni nisu došle

U mukama nisu me pomogle

Svoju granu branila sam sama

Svoju bašću gradila sam sama

Nisam nikad pomoći vidila

Niti sam ja ičega imala

Osim Boga — i imena svoga

Mog imena nij' nestalo onda

Kada me je progonila orda

Orda turska i vila madžarska,

A da moje ime bunjevačko

Sad postane sramotno i mrsko

I da mi ga sestre otimaju

I sa svojim — silom zaminjuju

Zar je ovo slovinsko sestrinstvo?

Nek se seke kite i gizdaju

Onim cvićem od znoja svojega

A od moga, nedam ni jednoga.

Svaka vila svoje ime voli

I svakoja svoje cviće goji

Što je milo svakojoj sestrici

Ne mož biti mrsko Bunjevkici.

Samo tebi, Jugoslavko majko

Kad donesu svi darove svoje

Ja ću prva darivati moje.

U tom dvoru jugoslovinskomu

Nek sestrice do sestrice sidne:

Hrvatica, sa njom Srpkinjica

Slovenka, a nuz nju Makedonka

Bosanka i dilber Hercegovka

Dalmatinka — starinom Ilirka,

Crnogorka, Šokica, Bunjevka.

Niko nek se imena ne stidi

Ni svojega, a ni sestrinoga.

Bože sveti, Tebi navik hvala

Što još živi bunjevačka grana.

I do sad je Tvoja volja bila

Da je brani i sačuva vila

Kroz sto muka, stotine godina.

I sada će Tvoja volja sveta

Ukloniti sve što njojzi smeta,

Naša vila junačka vodilja

I našega imena vezilja

Gradnju dvora moče dovršiti

I u njima dušom odahniti.

Autorka pisme: Kata Prčić